VLAŠKA MAGIJA: Ispovest vlaške žene koja pesmom vodi duše u zagrobni život (VIDEO)

Ivanka Lazarević iz Osnića kod Boljevca peva petrekature (ispraćajnice) – pesme koje umrlog najkraćim putem vode do raja… Potvrdu da radi kako treba dobila je od pokojnog muža, koji joj se javio sa onog sveta

Ivanka Lazarević / Foto: Dušan Đorđević
Da je Ivanka Lazarević žiteljka Crne Gore ili Crnogorcima nastanjenih Lovćenca, Feketića i okolnih sela Vojvodine, ono čime se bavi zvalo bi se naricanjem. Glasovi nad pokojnikom bili bi prodorni jauci… Ali ona je biji. Pesme koje peva da bi umrlog najkraćim putem odvele do raja milozvučne su i nazivaju se petrekature. Ili u prevodu s vlaškog – ispraćajnicama.

„Crnogorci i kad pevaju veselo – narikuju“, smeje se Ivanka poređenju sa „koleginicama“. Dočekuje nas u centru sela, pred prodavnicom, iznenađuje mladalačkim izgledom. Živahna je i vrlo pokretna, premda joj je šezdeset peta – baka je petoro unučadi i prababa jedne nedavno rođene devojčice. „Nemam vremena da starim“, šalom odgovara na komplimente, smeh preovladava izvan njene „profesije“
Delamo brzo, pentramo se do groblja, za šta verujem da joj je „radno mesto“ jer nisam proučila običaje. Ivanka je kooperativna i u tom mom neznanju čini sve što se od nje traži, pa kao lakonoga kozica skakuće među humkama. I ne ispušta cigaretu, možda joj ona i pomaže da balansira.

ODREĐENJE ODGORE

„Kad sam bila mala, moja baba je pevušila petrekature, a ja pamtila ariju“, objašnjava kako je sve počelo. Baba je znala samo trećinu podugačkog teksta, ostalo je mala Ivanka naučila „na jednu pomanu (pomenu)“ u susednom selu. Gledala je u usta trima staricama i sve zapamtila.

„Nešto me odgore odredilo“, tako tumači predispoziciju za delatnost u izumiranju. Rado bi umeće prenela, ali nema kome, pa nju uvek zovu kad treba. A treba „kad neko nije umro na sveću“, to jest kad je preminuo u bolnici, saobraćajnoj nesreći i kad neko mlad izdahne.

Onda ona pomaže da pokojnik ne zaluta, osvetljava mu put svetlošću voštanice, navodi ga mirisom cveća i umilnim glasom petrekature. Vlasi veruju da je onostrani svet mračan i da samo miris cveća i lepa pesma mogu da pređu granice između svetova.

Ni Ivanka ni bilo ko drugi nije u stanju da izdrži 30-40 minuta neprekidnog pevanja. Za to su potrebne tri žene, da druge dve preuzmu u momentu kad ona hvata vazduh. Na našu molbu počinje s pesmom na groblju dok izverzirano pozira. Okreće se ipak levo i desno – ne bi da neki slučajni prolaznik pomisli da se ovde nešto čudno događa.

Lice joj se menja, sklapa oči i pada u zanos, zvuk vibrira jabučicu grla. „Rasarit mja rasarit un brad mare ‘nkrengarat“, ovako teku reči u tonalitetu bola. Glas ne pušta svom jačinom, već suptilno, tiho. Pevuši iz vrhunskog alta, nenarušenog duvanjenjem.

Tek tad shvatam da se petrekature pevaju nad odrom, a neke druge tugovanke nad rakom. Pevice (tako te žene zovu u narodu, iako ih nauka smatra sveštenicama prastare religije animatizma, koja smatra da se prilikom smrti duša ne odvaja od tela, već da oba entiteta ostaju i dalje zajedno) kreću kad u kuću stignu svi koji treba da odaju poslednju počast.

Samo jednom se desilo, kaže, da je usred pojanja nahrupila grupa ožalošćenih kolega pokojnika iz dvadesetak kilometara udaljenog Bora. Ni tad pevice nisu stale, pridošli su zapalili sveću tokom trajanja „arije“.

POKLONI

Pravilo je da one sednu uz uzglavlje preminulog, na „vunu što se pravi na darak“ (ovčja vuna koja se prede), a ona se potom poklanja pevicama. Ali taj običaj je prevaziđen, sad se daje kesa, a u kesi peškir i, uglavnom, koverat s parama.

Ivanka to nikad nije tražila, ali nije ni odbila, jer su ti novci namenjeni pokojniku – zapravo, u skladu s običajem koji nalaže da svaka usluga u pogrebnim ceremonijama mora da se plati jer se veruje da dug prati pokojnika u novi svet i da ga on nosi kao veliki teret dokle god se ne namiri!

Za „onostrane“ potrebe namenjuju se i odela za opelo na 40 dana, obredni hlebovi, „rajske“ sveće, isprepletane od 44 pojedinačne, obilne svečarske trpeze na pomenima do sedam godina. Taj se red ne napušta, premda se od ovih para može napraviti i pristojna svadba. Odnos s mrtvima je vrlo razvijen, pun poštovanja i brige kako će se počivši snaći tamo gde je otišao. Ali obredi se u ponečem razlikuju od sela do sela, naglašava Ivanka.

„Lepo je na groblju, mirno“, slaže se ona sa mnom i dodaje da su „ti ovde svi najmiliji, oni koji su te othranili“, pa stoga i treba to gde su zanavek – da se uredi, da im bude „lepo kao kod kuće“. Počinje se kad niknu prvi kukureci i visibabe, nastavlja s narcisima, leti se kosi, a tek zima donosi potpuni smiraj, s plastičnim buketima što imitiraju prave.

Njeni su najmiliji svi na jednom mestu, pa pokazuje krstove baba, deda, roditelja, braće… Samo joj muž na drugom groblju, za koje malecki Osnić realno nema potrebe. Al’ „takav je narod, oće da se deli i posle smrti“, kaže Ivanka pomirljivo.

Za mužem još uvek žali, premda je od njegove smrti prošlo sedam godina. Bio je „dobar, pravi domaćin“, glave su mu došla isparenja „cijanita iz regencije u Boru“. Opustio se, navikao, nije nosio masku, pa dobio atrofiju mišića. Otrov mu „uništio sav organizam“. Hranila ga je na kašiku do poslednjeg dana i ispratila kako dolikuje.

„Kako ste se upoznali“, pitam, što razneženi trenutak ponovo pretvara u lakoću šale. Brak su uredili roditelji, treći po redu te iste godine. Za prvog muža je pobegla, pa su je mati i otac vratili.

Drugog je napustila, jer su se svađali. „Bio je jako lep, al’ od lepote se ne živi“, ponavlja svoj tadašnji zaključak, koji ju je doveo do treće – sreće. Smeška se vragolasto i put nastavlja vešto zaobilazeći zamke leda i kaljuge.

O „starima“ govori u superlativu, s razumevanjem rezona bivšeg vremena. Iako je deda bio modernih shvatanja i omogućio joj školovanje, otac je učenje prekinuo posle sedmog razreda, jer neko je morao da ostane u domaćinstvu. Zbog toga je platio globu i čak išao u zatvor, potom je „stavio“ ćerku u bolnicu u Zaječaru zbog ko bajagi upale bubrega, ali je cilj opravdao i kaznu i sredstva. Tad je škola u Osniću bila osmogodišnja, a sad 25 đaka pohađa četvorogodišnju. Ivanka je bila odlična učenica, a posebno joj je išlo pevanje. Naravno.

Talenat je prepoznao njen učitelj, predložio ocu i majci da je usvoji, kupi joj harmoniku i muzički obrazuje. Oni nisu pristali, „da se ne ugasi ognjište“. Ivanka zbog toga ne žali, živi punim seoskim životom, bogatim toplinom, čega je životarenje u gradu lišeno. Ne mari ni za pretrpljene muke, i one su deo sudbine.

Razboritost i pribranost pokazuje i u „poslu“. I nikad „suzu nije pustila“ nad tužnim stihovima, osim kad je pevala najbližima. Kao pravi profesionalac, u koju god kuću da dođe, prvo se raspita za okolnosti smrti i one koje pokojnik ostavlja, osim kad joj je sve to poznato. Treba da zna sve detalje da bi svu svoju dušu unela u petrekaturu, čije značenje saznajemo iz knjige etnologa dr Slavoljuba Gacovića „Pesma za ispraćaj pokojnika u Vlaha Ungurijana“, u kojoj je Ivanka jedna od glavnih likova.

I koju čuva kod kuće, zajedno sa štivom Pauna Durlića, takođe etnologa, koji nam je Ivanku i preporučio. Do kuće na vrhu Crvenog brda ipak uspevamo da se popnemo, prethodno pokupivši u automobil tri njene unuke – Aleksandru, Nataliju i Mariju, jednu drugoj do ušiju.

Iako imaju novu kuću, svi žive u jednom odeljenju stare – Ivanka, sin i snaja, devojčice i tek rođeni Aleksandar. „Smederevac“ je raspaljen, pa beba spava sve u šesnaest. Ivanka se brzo baca na pravljenje kačamaka, kukuruzno brašno naliveno vrelom vodom žustro meša velikom oklagijom. Tu su još razne druge šerpe, u čijem sadržaju ćemo uživati kasnije.

Ivanka Lazarević / Foto: Dušan Đorđević

KURVA SAMOĐILA

Listam knjigu, gledam sliku domaćice iz vremena kad je bila mlada. Čučnula je u vlaškoj nošnji, nije uspela da nazuje otvrdle opanke od svinjske kože, pa to krije bogatim naborima haljine. Čitam naporedo ispisanu ispraćajnicu na vlaškom i srpskom, baš kao što meštani „šaltaju“ s jezika na jezik u razgovoru.

Pesma govori o smrti, „kurvi Samođili“, oštrih zuba i izbuljenih očiju, koja je došla po suđenog. Smrt se onda pravda da nije ružna, već data od boga da odvodi devojčice, devojke, momke, vojnike, bebe iz kolevke, đake s bukvarima… Ni ovde se Ivanka ne zaplače, iako ostali grcaju, s ponosom ističe.

Nadalje se daju uputstva da pokojnik ne bude zaveden pričama babe s tronošcem, pa tako ne stigne na vreme na konak, u veliku božju kuću, svu od zlata. Ako li uspe, biće mu dati ključevi od 44 vrata i prozora, koje sve treba da otvori ne bi li došao do raja. Još se opisuje rajska ćuprija, tanka kao šina na točku, visoki bor čije se grane seku i postavljaju kao pragovi… I još mnogo toga. A onda nabrajaju ožalošćeni… I sve se to peva u kući, nad pokojnikom.

Na groblju su opet drugačiji tekst i melodija, objašnjava Ivanka. Tad u stih pretvara sve što joj dođe, uglavnom vezano za one koji ostaju za umrlim. Ni tada ne plače, „svesna svake izgovorene reči“.

„Mora da nešto postoji“, uverena je ona, a misli na boga ili neku sličnu silu. Dokaz je dobila od jedne žene iz Negotina koja je razgovarala s mrtvima. Do nje je otišla kad se navršila godina od muževljeve smrti. Ni tad ne valja da se plače jer tera duše, ističe.

Preko posrednice, muž joj je poručio da mu nedostaju naočare koje nije stavila na odelo, na samrtničkoj postelji. I da nije postavila veliko svetlo pred kućom, kao što je obećala, pa sad ne vidi da priđe kući preko potoka. „Otkud je ona znala da sam naočare stavila u torbu, a ne i na odelo, i da pored kuće teče potok“, ovim me uverava u moći te, sada pokojne Zaječarke. I otkud joj podatak da muž ima „boksovi cigareta“ jer mu ona svaku prvu jutarnju nameni?

Foto: Dušan Đorđević

PREUDATI SE ILI NE

Nekima muževi govore da se nikako ne preudaju, ali njen čovek to nije pomenuo. Zna da joj ništa slično ne pada na pamet. Otac, koga je takođe pozvala, nije joj baš ništa zamerio. Ima sve što mu treba. Samo je dodao da često viđa svog zeta, tužnog da ne može biti tužniji.

Kao da nikako da se privikne na nove uslove. „Teško mu je što je pošao ‘bez vremena’ (previše mlad) i što je sav teret brige o kući, deci i unucima pao na mene“, prenosi Ivanka šta joj je tom prilikom rečeno. Za naredni muževljev pomen sve je ispravila – poslala mu naočare, postavila svetlo ispred kućnog ulaza.

Ručak je gotov, na stolu ima stotinu đakonija. Prvo jedu odrasli, pa onda deca. Na kraju i majušni Aleksandar sisa. Fotograf želi da slika Ivanku u svečanom izdanju, pa ona odnekud vadi nošnju, koju sada oblači samo na javnim nastupima, na priredbama gde se predstavljaju običaji Timočke Krajine.

Haljina, pregača, „šjoariš“ – suknene čarape i ostali elementi deluju novo, kao da su netom izašli iz radnje. „To je nošnja iz 19. veka“, razuverava me domaćica. Opanke spretno vezuje, meni se čini da tu operaciju nikad ne bih zapamtila. O kilometarskoj petrekaturi da i ne govorim, njom može da vlada samo neko svežeg mozga. Ili „pozvani od boga“.

Dok se fotografiše u dvorištu, lutam okolinom sa klinkama. Vode me da vidim rupu ispunjenu vodom, koju najmlađa Marija zove jezerom. Mesta gde nalaze prve visibabe, šumarak gde rado tumaraju, hrpu metala koju otac kamari za prodaju. Pričaju o „danu zmija“, kad ništa ne sme da se radi, pa ni domaći zadaci. Za poslednje se prave da ne znaju da je bila šala. Najmlađa bi rado pevala babine dugačke pesme, ali devojčice „smešno govore vlaški“. Dalo bi se ovo prebroditi kad bi malecka istrajala u svojoj želji. Kad bi osetila da je priziva „neko odgore“.

Rodilo se među nama nešto kao ljubav, što kasnije rezultira izvođenjem spleta vlaških kola. Dok malene igraju, Ivanka sa strane pocupkuje, muzika joj i dan-danas ne da mira. Svim tim kolima onaj Japanac znao je tačno imena – tripazašće, koštejka, tobašanka i tako do preko 20. I terao „omladince“ iz folklornog ansambla da ih nizom izvode pred kamerom dok nisu „crkli od umora“.

Na polasku mašem domaćinima dok ih ne izgubim iz vida. Kola se sama kotrljaju niz razlokanu nizbrdicu. U centru sela je sve isto kao što smo zatekli. Meštani ispijaju pivce ispred prodavnice. „Zaječarsko“, naravno. Jedino je ugasla pesma koju je jedan od njih puštao iz automobila. Svi su oni svesni svog nasleđa, pa ga ponekad protkaju s politikom. Jedino petrekatura pomiruje sva mišljenja, „ovostrana“ i „onostrana“. Daje nadu da će sve biti baš kako treba, makar na drugom svetu. Što, opet, neće ići bez poštovanja živih. Tako veruju Vlasi, a i meni je blisko da ovozemaljski život smatram tek jednom etapom, jer san o večnom životu duboka je intima svakoga čoveka.

TPKNEWS/newsweek/Dragana Nikoletić

PROČITAJTE JOŠ
Close